Sedamdesetih godina prošlog stoljeća bio sam sasvim mali klinac kojem se cijeli svijet sveo na jednu ulicu. Valjda zato klinci i poznaju svoj kvart tak dobro jer bauljaju po njemu do iznemoglosti. Nema tog prolaza, te šupe u koju se nije zavuklo dijete, drva na koje se nije popeo ili zida koji nije bio išaran nekom važnom porukom. A onda, tamo pred kraj sedamdesetih, imali smo pet godina i zastali pred zidom na kojem je bio nacrtan krug i unutra slovo ”A”. Ispod je pisalo ”Punk is not dead”.
Gledali smo u taj grafit netremice dok Bix nije provalio: ”Došli su!” Zabuljili smo se u njega. Bix je znao! ”Kaj je to, tko je došel? – upitah ga blijeda lica. Bix je pogledal prvo brata mi Tompu, a zatim mene:
”Pankeri!” Obojica smo zinuli u čudu ne shvaćajući što bi to trebalo značiti. Upitno pogledamo Bixa, a on sablasnog glasa nastavi: ”Vi’š ovaj znak? S tim označavaju kuće iz kojih otimaju djecu i odvode ih u svoje redove, opijaju ih i drogiraju dok ne postanu ko oni!”
Sva trojica smo pogledavali jedan drugoga u paničnom strahu povlačeći se prema našem haustoru. ”Odsad moramo bit na oprezu!” – prošapta Bix dok je otključavao vrata haustora. Par dana kasnije šećem s mamom po Ilici kad najednom neki deda dobaci tipu s čudnom frizurom i hrpom bedževa po traper jakni: ”Kaj si se nakitil kaj Matek z Laščine!” Pogledam u mamu, a ona mi tiho objasni: ”Taj klinac ti je panker!”
Umro sam od straha i čudio se dedi na njegovoj hrabrosti. No, tko je pak Matek z Laščine? E, da,mnogi stari purgeri znali su ili čuli za Mateka. Ja sam o njemu čuo od svog tate.
Dakle, kad je on bio klinac, ulicom bi prolazio Matek z Laščine. Bio je specifičnog izgleda. Čulo bi ga se dve ulice dalje. Na glavi bi nosil škrlak okićen sličicama i značkama. Za sobom je vukao drvena škripava kolica koja su bila puna sitnog bijelog samoborskog pijeska. Baš kako to danas prodaju trgovci krumpirom i zeljem, tak je i Matek hodal ulicom i vikal: ”Ku-ku peska belega, belega peskaaaaaa, ku-ku!”
U ono vrijeme, početkom pedesetih, u kućama još nije bilo Vima i ostalih sredstava za ribanje posuđa, lonaca i tko zna čega još, papa su domaćice s prozora domahivale Mateku da im proda po mjericu pijeska. we tak je Matek hodil od vrata do vrata, ulice do ulice i polako ušao u zagrebačku legendu.
Nego, kad smo već kod glazbe, ulica i vikanja, u isto to vrijeme u dvorišta zgrada dolazio bi zagrebački norc koji bi održavao koncerte u dvorištima i kućnim vežama. Obično bi se raspjevao, baš kao i u filmu ”Tko pjeva zlo ne misli”, u podnevnim satima očekujući koji dinar da poleti s prozora od njegove ”zahvalne” publike. Ustaljeni repertoar bio mu je pjevanje: ”Sve ptičice sa Slemena spustile se na Zagreb, samo jedna ostala koja me je koštala!”
Nakon toga bi uslijedilo bacanje novčića. Jednom prilikom, tatin prijatelj Žaga, kasnije poznati rukometaš razornog udarca, bacio je papirnatu novčanicu od 10 dinara no u nju je zamotao tabletu protiv bolova.
Kad je to vidio pjevač, kojem stariji purgeri zasigurno znaju ime, bijesno mu je odgovoril: ”Za nofce ti fala, a za tabletu ti pas mater!” we tak se nekad šikalo. Osamdesetih sam nafčil kaj su to pankeri, a kaj metalci.
Priklonil sam se metalcima zbog glazbenog ukusa, no danas sam skloniji punk glazbi. Valjda u nama nikad ne umire buntovništvo. E da, znam da nije red posvetiti samo jednu rečenicu novovalnoj legendi Zagreba, no to sviranje po trgaćima, uličicama ili kafićima podsjetilo me na legendarnog Đukicu.
Uvijek dotjeran, mirišljiv, uredan hodao je ponosno zagrebačkim ulicama pjevajući svojim sonornim glasom. Za njega su se vezale mnogobrojne priče, a one najtužnije su bile kad bi bio pretučen zbog naglašenog feminiziranog držanja.
Đukica Đuro Puček zasigurno zaslužuje više od ovog ovlaš spominjanja. Netko tko zna više o njemu vjerojatno piše neki dobar roman. Na kraju, punk još nije umro, legende žive, a grad odrasta u metropolu s nekim novim pričama. Nas nisu oteli pankeri, a u Jabuci smo se na Clashovce rasturali i junačili. Bilo je lepo!
Bok svima, i čitamo se!
